Troškovi boravka u privatnim i državnim ustanovama značajno opterećuju penzionere, dostupnost ograničena zbog visokih iznosa
U Srbiji, boravak u domovima za stare postaje sve nedostižniji za veliki broj penzionera, jer mesečna cena smeštaja u mnogim ustanovama premašuje iznos dve prosečne penzije. Prema aktuelnim podacima, pojedini privatni domovi naplaćuju iznose koji predstavljaju ozbiljan finansijski izazov za starije građane, naročito u poređenju sa prosečnim primanjima u zemlji.
Cene u privatnim domovima za stare variraju u zavisnosti od lokacije, usluga i nivoa komfora, ali ukupni iznos mesečnog smeštaja često premašuje mogućnosti većine penzionera. Istovremeno, kapacitet državnih domova je ograničen, pa mnogi stariji građani ostaju bez opcije institucionalnog smeštaja, uprkos potrebi za negom i podrškom.
Finansijski podaci pokazuju da je prosečna penzija u Srbiji značajno niža od troškova smeštaja u većini privatnih domova, dok su u državnim ustanovama cene povoljnije, ali je lista čekanja duga. Zbog toga, za mnoge penzionere i njihove porodice, smeštaj u odgovarajućoj ustanovi predstavlja luksuz koji nije dostupan bez dodatnih prihoda ili pomoći članova porodice.
Ekonomski analitičari ukazuju da je rast cena u sektoru usluga za stare posledica povećanih operativnih troškova, inflacije i zahteva za kvalitetnijom negom. U praksi, to znači da penzioneri sa primanjima ispod proseka gotovo da nemaju mogućnost samostalnog finansiranja boravka u domu, dok oni sa prosečnim penzijama moraju da izdvoje dve ili više mesečnih primanja za smeštaj, što je često neodrživo bez podrške porodice.
U državnim domovima cene su niže, ali ograničen kapacitet i duge liste čekanja dodatno komplikuju situaciju za stare osobe kojima je neophodna svakodnevna zdravstvena i socijalna zaštita. S obzirom na demografske trendove i rast broja starijeg stanovništva, problem pristupačnosti domova za stare postaje sve izraženiji ekonomski i socijalni izazov.
Sektor socijalne zaštite suočava se sa pritiskom da pronađe održiva rešenja, kako bi se omogućio veći broj mesta u državnim ustanovama i obezbedila finansijska podrška osobama sa niskim primanjima. Ovaj problem zahteva koordinisani odgovor države, lokalnih zajednica i privatnog sektora, kako bi institucionalni smeštaj za stare bio dostupniji široj populaciji.
