Gotovo svakodnevno slušamo da je država povećala javni dug, emitovala nove obveznice ili se dodatno zadužila, ali se mnogo ređe govori o tome ko se nalazi sa druge strane tog duga.
Javni dug je jedan od osnovnih instrumenata savremene ekonomije i sam po sebi ne znači da se država nalazi pred finansijskim problemima. Vlade se zadužuju kako bi finansirale budžetske potrebe, velike infrastrukturne projekte ili vanredne rashode, ali i da bi refinansirale obaveze koje dospevaju. Gotovo sve razvijene ekonomije imaju javni dug. Ključno pitanje zato nije samo koliko država duguje, već koliko je taj dug održiv.
Kada država potroši više nego što prikupi kroz poreze, doprinose i druge prihode, nastaje budžetski deficit. Razliku mora nekako da finansira. Jedan od najvažnijih načina jeste zaduživanje na domaćem ili međunarodnom finansijskom tržištu, najčešće izdavanjem državnih hartija od vrednosti.
Ko zapravo pozajmljuje milijarde državi?
Kada država želi da se zaduži, ona može da emituje državne zapise ili obveznice, koje zatim kupuju banke, investicioni i penzioni fondovi, osiguravajuća društva, druge institucije, strani investitori, a pod određenim uslovima i građani. Kupac praktično pozajmljuje novac državi. Zauzvrat dobija pravo na ugovoreni prinos i povraćaj glavnice prema uslovima konkretne hartije.
Državne obveznice imaju rok dospeća. Neke obaveze mogu dospeti relativno brzo, dok se druge izdaju na deset ili više godina. Država tokom tog perioda plaća kamatu prema uslovima emisije, a po dospeću vraća glavnicu vlasniku obveznice.
Zbog toga izraz da država „duguje bankama“ ili „duguje strancima“ često predstavlja samo deo slike. Dug može biti raspoređen među velikim brojem domaćih i stranih poverilaca. Njegovu strukturu mogu činiti obveznice, krediti međunarodnih finansijskih institucija i drugi oblici zaduživanja. Važno je i u kojoj valuti su obaveze nastale.
Države mogu direktno da se zadužuju i kod međunarodnih institucija ili drugih kreditora. U zavisnosti od zemlje i konkretnog programa, među njima mogu biti Međunarodni monetarni fond, Svetska banka i druge razvojne institucije. Takvi aranžmani mogu imati drugačije kamate, rokove i uslove od klasičnog zaduživanja izdavanjem obveznica.
Posebno je zanimljivo što vlasnici državnog duga posredno mogu biti i obični građani. Penzioni ili investicioni fond u koji građanin ulaže novac može deo imovine držati upravo u državnim obveznicama. Tako država istovremeno duguje velikim finansijskim institucijama i ogromnom broju ljudi koji toga možda nisu ni svesni.
Kada javni dug postaje problem i može li država jednostavno da ga vrati?
Veliki nominalni dug ne govori dovoljno o finansijskom položaju jedne zemlje, pa ekonomisti često posmatraju njegov odnos prema bruto domaćem proizvodu. Privreda koja stvara znatno veći dohodak može lakše servisirati određeni iznos obaveza od mnogo manje ekonomije. Važni su i kamatni troškovi, rokovi dospeća, valuta duga i poverenje investitora.
Države pritom uglavnom ne funkcionišu kao građanin koji uzme kredit i godinama ga otplaćuje dok dug potpuno ne nestane. Kada stare obveznice dospeju, država može deo obaveza isplatiti iz raspoloživih sredstava, ali može emitovati i nove obveznice. Novi dug tada služi za refinansiranje starog. To je uobičajen deo upravljanja javnim finansijama, sve dok država može da se zadužuje pod održivim uslovima.
Problem nastaje kada investitori počnu da sumnjaju u sposobnost države da uredno servisira obaveze. Tada mogu zahtevati veći prinos kako bi prihvatili dodatni rizik. Viša kamata povećava troškove novog zaduživanja, što dodatno opterećuje budžet i može stvoriti začarani krug.
Zato nisu svi dugovi jednako rizični. Država koja ima stabilne prihode, rastuću ekonomiju, dug sa dugim rokovima dospeća i veliko poverenje investitora može podneti relativno visok nivo zaduženosti. Zemlja sa slabim prihodima, skupim kreditima i velikim obavezama u stranoj valuti može imati probleme i sa znatno manjim dugom.
Javni dug tako nije samo broj koji pokazuje koliko milijardi država „mora da vrati“. Iza njega postoji čitavo tržište na kojem se svakodnevno susreću države kojima je potreban kapital i investitori koji žele relativno predvidiv prinos.
Zato je na pitanje „kome država duguje?“ najkraći odgovor – svima koji su joj pozajmili novac. To mogu biti banke, fondovi, međunarodne institucije, strani investitori, kompanije, pa čak i sami građani. Mnogo važnije pitanje je da li država ima dovoljno snažnu ekonomiju i javne finansije da taj dug godinama uredno servisira.
