Penzija mnogima deluje kao tema kojom će se baviti tek pred kraj radnog veka. Međutim, upravo odluke donete deset, dvadeset ili trideset godina ranije mogu značajno da utiču na finansijsku situaciju nakon odlaska u penziju.
Kada je reč o državnoj penziji u Srbiji, jedan od najvažnijih faktora jesu dužina staža i zarade, odnosno osnovice na koje su tokom radnog veka plaćeni doprinosi. Zbog toga rad „na crno“ ili prijavljivanje na minimalnu zaradu, uz isplatu ostatka novca van zvaničnih tokova, može imati dugoročne posledice. Veći iznos koji zaposleni dobija danas ne znači mnogo za buduću penziju ukoliko na njega nisu plaćeni odgovarajući doprinosi.
Državna penzija ne mora da bude jedini izvor prihoda
Za većinu zaposlenih mogućnost da značajno utiču na iznos državne penzije je ograničena. Zato se kao drugi korak nameće stvaranje sopstvenog kapitala za godine nakon završetka radnog veka.
Dobrovoljni penzijski fondovi predstavljaju jednu od mogućnosti, ali nisu jedinu. Dugoročna štednja i ulaganje mogu imati istu osnovnu svrhu – stvaranje dodatnog izvora prihoda koji će jednog dana dopunjavati državnu penziju.
Ključnu ulogu pritom ima vreme. Osoba koja počne da odvaja novac sa 30 godina ima znatno duži period za stvaranje kapitala od nekoga ko istu odluku donese sa 50. Čak i relativno mali mesečni iznosi tokom nekoliko decenija mogu prerasti u ozbiljnu sumu zahvaljujući reinvestiranju prinosa.
Mala suma danas može značiti mnogo za nekoliko decenija
Primera radi, ukoliko bi neko tokom 30 godina ulagao 100 evra mesečno, ukupno bi iz svog džepa izdvojio 36.000 evra. Uz hipotetički prosečan godišnji prinos od pet odsto, kapital bi na kraju tog perioda mogao da dostigne približno 83.000 evra.
Sa prosečnim prinosom od sedam odsto godišnje, završna suma bi bila oko 122.000 evra. Naravno, prinosi na tržištu nisu garantovani, mogu značajno da variraju, a treba računati i na troškove, poreze i inflaciju.
Upravo zbog toga cilj nije pronaći „čarobnu investiciju“ koja će preko noći obezbediti veliku penziju. Mnogo važnije je napraviti dugoročan plan, redovno izdvajati deo prihoda i izabrati način štednje ili investiranja koji odgovara ličnoj toleranciji na rizik.
Veća primanja u penziji zato se najčešće ne stvaraju poslednjih nekoliko godina pred završetak karijere. Temelj se postavlja mnogo ranije – uredno plaćenim doprinosima, dugim stažom i stvaranjem privatne finansijske rezerve koja će jednog dana moći da dopuni državnu penziju.
