Odlazak na posao trebalo bi da bude način da zaradimo novac, ali svaki radni dan istovremeno nešto i košta. Prevoz, kafa, doručak ili ručak, poneka usputna kupovina – pojedinačno deluju kao mali izdaci, ali kada ih pomnožimo sa dvadesetak radnih dana mesečno, računica postaje znatno ozbiljnija.
Zaposleni koji svakog jutra kupi kafu za 250 dinara, na primer, samo na tu naviku tokom 22 radna dana potroši 5.500 dinara. Ako uz kafu kupuje doručak od 300 dinara, mesečni trošak raste za još 6.600 dinara.
A radni dan tek je počeo.
Ručak može da bude najveća stavka
Jedan od najvećih svakodnevnih troškova zaposlenih koji hranu ne nose od kuće jeste ručak. Ako obrok tokom radnog vremena prosečno košta 700 dinara, za 22 radna dana potrebno je izdvojiti 15.400 dinara.
Kada tome dodamo jutarnju kafu i doručak iz prethodnog primera, dolazimo do 27.500 dinara mesečno.
I to bez prevoza.
Čak i relativno skroman dnevni budžet brzo raste kada ga posmatramo na mesečnom nivou. Dodatnih 100 ili 200 dinara dnevno često ne primećujemo, ali 200 dinara tokom 22 radna dana postaje 4.400 dinara.
A kako stižete do posla?
Trošak odlaska na posao značajno zavisi od toga da li zaposleni koristi javni prevoz, automobil, taksi ili do radnog mesta može da stigne peške.
Automobil je posebno zanimljiv primer jer vozači često računaju samo gorivo. Stvarni trošak vožnje, međutim, uključuje i registraciju, održavanje, zamenu guma, parking, povremene kvarove i gubitak vrednosti vozila.
Zbog toga svakodnevna vožnja do kancelarije može predstavljati znatno veći izdatak nego što pokazuje samo račun na benzinskoj pumpi.
Posebno su pogođeni zaposleni koji svakodnevno prelaze desetine kilometara do radnog mesta. Veća plata u udaljenijoj kompaniji zato ne mora automatski da znači i toliko veći raspoloživi prihod.
Radni dan od 1.500 dinara znači 33.000 mesečno
Napravimo jednostavnu računicu.
Kafa – 250 dinara. Doručak – 300. Ručak – 700. Sitni usputni troškovi – još 250 dinara.
Ukupno: 1.500 dinara.
Za 22 radna dana to je 33.000 dinara mesečno, odnosno gotovo 400.000 dinara godišnje, ukoliko se isti obrazac ponavlja tokom cele godine.
Naravno, ovo nije računica koja važi za svakog zaposlenog. Neko kuva kod kuće, neko ne pije kafu, neko ima obezbeđen obrok u kompaniji, a neko do kancelarije može da prošeta.
Ali upravo tu leži važna razlika: cena odlaska na posao veoma zavisi od svakodnevnih navika.
Rad od kuće promenio je računicu
Širenje rada od kuće pokazalo je da plata nije jedini finansijski element radnog mesta.
Zaposleni koji ne mora svakodnevno da putuje do kancelarije može da uštedi na gorivu, parkingu, hrani i kafi. Sa druge strane, deo troškova prelazi u domaćinstvo – više se troše struja, grejanje ili klima, voda, internet, a često i hrana.
Tu je i vreme provedeno u putu, koje nema direktnu cenu na računu, ali ima ekonomsku vrednost.
Ako neko provede po 45 minuta u odlasku i povratku sa posla, to je sat i po dnevno. Za 22 radna dana – čak 33 sata mesečno provedena samo u putovanju.
Praktično još četiri osmočasovna radna dana.
Plata nije jedina brojka koju treba gledati
Kada upoređujemo dve ponude za posao, najčešće prvo gledamo iznos plate. Međutim, razlika od nekoliko hiljada dinara može veoma brzo da nestane ako jedno radno mesto zahteva svakodnevnu vožnju automobilom, plaćanje parkinga i kupovinu hrane, dok je drugo bliže kući ili omogućava rad na daljinu.
Zbog toga bi uz pitanje „Kolika mi je plata?“ možda trebalo postaviti još jedno:
Koliko me mesečno košta to što radim?
Tek kada od prihoda oduzmemo sve troškove koje posao direktno ili indirektno stvara, dobijamo mnogo realniju sliku koliko nam od zarade zaista ostaje.
