Kada pomislimo na McDonald’s, prve asocijacije su hamburgeri, pomfrit i restorani na gotovo svakom važnijem tržištu sveta. Međutim, način na koji ova kompanija zarađuje znatno je zanimljiviji od obične računice koliko košta napraviti Big Mac, a koliko ga prodati kupcu.
McDonald’s je izgradio poslovni model u kojem ogromnu ulogu imaju franšize, tantijeme i zakup poslovnog prostora.
Drugim rečima, kompanija ne mora sama da vodi svaki restoran da bi od njegove prodaje zarađivala.
Gotovo 95 odsto restorana ne vodi sam McDonald’s
Ključ za razumevanje ovog sistema nalazi se u franšiznom modelu.
Na kraju 2025. godine približno 95 odsto McDonald’s restorana širom sveta bilo je franšizirano. To znači da većinu lokala ne vode zaposleni same korporacije, već nezavisni preduzetnici i kompanije koje posluju pod McDonald’s brendom.
Franšizer dobija pravo da koristi poznato ime, proizvode, poslovne procedure, tehnologiju i čitav sistem koji je McDonald’s razvijao decenijama.
Ali zauzvrat plaća.
I upravo tu počinje zanimljiviji deo poslovnog modela.
McDonald’s uzima deo prometa
Kod klasičnog franšiznog modela kompanija od franšizera dobija više različitih vrsta prihoda.
Tu su početne naknade za franšizu, zatim tantijeme koje zavise od prodaje restorana, ali i renta.
McDonald’s u svom godišnjem izveštaju navodi da prihodi klasičnih franšiziranih restorana obuhvataju rentu i royalties odnosno naknade zasnovane na procentu prodaje, uz određene minimalne iznose rente.
To stvara veoma zanimljivu situaciju.
Što restoran nekog franšizera više proda, više može da zaradi i McDonald’s.
Korporacija tako učestvuje u rastu prodaje hiljada restorana, a da pritom ne mora direktno da snosi sve njihove svakodnevne operativne troškove.
Piki Poki
A onda dolazimo do nekretnina
Ovo je deo McDonald’s poslovnog modela koji se često zanemaruje.
Kod velikog broja tradicionalnih franšiza McDonald’s kontroliše lokaciju na kojoj se restoran nalazi – bilo tako što poseduje nekretninu, bilo kroz dugoročne ugovore o zakupu.
Franšizer potom McDonald’su plaća rentu.
Kompanija navodi da klasični franšizni aranžmani uglavnom uključuju i zakup i licencu, dok McDonald’s po završetku tipičnog dvadesetogodišnjeg franšiznog ugovora zadržava kontrolu nad zemljištem i objektom. Nakon toga može da nastavi saradnju sa istim franšizerom, izabere drugog ili zatvori restoran.
Zbog toga se godinama pojavljuje tvrdnja da McDonald’s na neki način nije samo lanac restorana već i veliki biznis povezan sa nekretninama.
To jeste pojednostavljenje – osnovni posao kompanije i dalje je globalni sistem restorana brze hrane – ali nekretnine imaju izuzetno važnu ulogu u ekonomiji franšiznog modela.
Milijarde dolara stižu samo od rente
Brojevi najbolje pokazuju koliko je taj deo poslovanja značajan.
Tokom 2024. godine McDonald’s je od franšiziranih restorana ostvario približno 10 milijardi dolara prihoda od rente, dok je od tantijema stiglo još oko 5,6 milijardi dolara.
Ukupni prihod od franšiziranih restorana te godine iznosio je približno 15,7 milijardi dolara.
Već 2025. franšizni prihodi porasli su na približno 16,55 milijardi dolara, dok je prodaja restorana kojima direktno upravlja kompanija iznosila oko 9,69 milijardi dolara. Ukupni prihodi McDonald’sa dostigli su oko 26,9 milijardi dolara.
To jasno pokazuje zašto je franšiziranje toliko važno za kompaniju.
McDonald’s čak svoj model opisuje kao snažno oslonjen na franšize, čija je svrha stvaranje relativno stabilnih i predvidivih tokova prihoda i gotovine.
Franšizer ulaže svoj kapital
Postoji još jedna velika prednost.
Ako bi McDonald’s sam želeo da otvara i vodi desetine hiljada restorana, morao bi da ulaže ogroman sopstveni kapital u opremu, zaposlene i svakodnevno poslovanje.
Kod franšiznog sistema značajan deo tog tereta preuzima lokalni preduzetnik.
U klasičnom modelu franšizer ulaže u opremu restorana i vodi poslovanje, dok McDonald’s u velikom broju slučajeva kontroliše objekat i nekretninu. Kod drugih licenci partner može finansirati čak i nekretninu i razvoj restorana, a McDonald’s dobija procenat prodaje.
To omogućava kompaniji da se širi mnogo brže nego kada bi svaki novi restoran morala u potpunosti sama da finansira.
McDonald’s prodaje mnogo više od hamburgera
Upravo u tome se krije možda najvažnija poslovna lekcija njegovog modela.
Hamburger je proizvod koji vidi kupac.
Ali iza njega postoji čitav sistem: brend, lokacija, logistika, standardizovana priprema hrane, marketing, softver, nabavka, obuka zaposlenih i mreža franšizera.
McDonald’s je praktično napravio model u kojem drugi preduzetnici ulažu svoj kapital da bi širili njegov sistem, dok kompanija dobija deo prihoda kroz tantijeme i, u mnogim slučajevima, rentu.
Zato pitanje „koliko McDonald’s zaradi na jednom hamburgeru?“ zapravo promašuje mnogo zanimljiviju ekonomsku priču.
Najveća vrednost nije samo u tome šta se nalazi između dve polovine zemičke.
Mnogo veća vrednost nalazi se u sistemu koji omogućava da se ta ista zemička svakoga dana prodaje u desetinama hiljada restorana širom sveta.
