Stanovi su dodeljivani preko radnih organizacija uz obavezno višegodišnje izdvajanje iz plata, što je kod mnogih izazivalo osećaj nejednakosti i ograničene dostupnosti
U bivšoj Jugoslaviji rešavanje stambenog pitanja bilo je organizovano kroz sistem kolektivnog finansiranja, u kojem su radnici izdvajali deo svojih plata u stambene fondove preduzeća. Uprkos uvreženom mišljenju da su stanovi bili besplatni, u praksi su zaposleni godinama doprinosili finansiranju izgradnje ovih nekretnina, a pravo na dodelu bilo je regulisano strogim kriterijumima i rang-listama unutar radnih organizacija.
Stanovi su se najčešće dodeljivali zaposlenima u državnim i društvenim firmama, pri čemu su prioritet imali oni sa dužim radnim stažom, većim brojem članova domaćinstva ili posebnim društvenim zaslugama. Sam proces uključivao je obavezno mesečno izdvajanje iz zarade, što je činilo da su stanovi formalno vlasništvo preduzeća, a korisnici su imali tzv. stanarsko pravo, ali ne i pravo privatnog vlasništva. Tek kasnije, u periodu privatizacije, deo tih stanova prešao je u privatne ruke, često uz dodatne otkupne rate.
Model kolektivnog finansiranja stambene izgradnje bio je specifičan za tadašnju socijalističku ekonomiju, gde je država podsticala masovno rešavanje stambenog pitanja zaposlenih. Međutim, dostupnost stanova bila je ograničena kapacitetima preduzeća, urbanističkim planovima i sredstvima iz stambenih fondova. To je dovodilo do značajnih regionalnih razlika i često dugih lista čekanja, pa su mnogi radnici morali da čekaju godinama na dodelu stana, ili da se snalaze na privatnom tržištu.
U praksi, iako su izdvajanja bila obavezna, nejednaka dostupnost stanova i složenost procedura dovodili su do osećaja nepravde kod dela stanovništva. Stanarsko pravo nije omogućavalo punu pravnu sigurnost niti mogućnost slobodne prodaje, što je dodatno uticalo na tržišnu dinamiku i privatnu inicijativu u sektoru nekretnina.
U analizi ekonomskih posledica ovog modela, jasno je da je kolektivno finansiranje omogućilo širok obuhvat stambenog zbrinjavanja, ali uz ograničenja vezana za efikasnost, pravičnost i dugoročnu održivost sistema. Stanovi u Jugoslaviji nisu bili besplatni, već su predstavljali rezultat zajedničkog ulaganja zaposlenih, sa svim pratećim ekonomskim i društvenim izazovima tog vremena.
