Srbija verovatno nikada neće imati industrijsku snagu Nemačke, tržište veličine Francuske ili milijarde stanovnika koje tehnološkim kompanijama nude Sjedinjene Američke Države, Kina i Indija.
Ali možda joj to nije ni potrebno.
Za malu zemlju mnogo važnije pitanje glasi: može li da proizvodi ono što svet skupo plaća?
Data centri, veštačka inteligencija, softver, superračunari, dronovi, elektronika i automatizovani sistemi otvaraju upravo takvu mogućnost. Ako Srbija uspe da poveže infrastrukturu koju već gradi sa domaćim znanjem, univerzitetima i privatnim kapitalom, u narednoj deceniji mogla bi da napravi ekonomski model koji se mnogo manje oslanja na jeftinu radnu snagu, a mnogo više na tehnologiju i proizvode visoke dodate vrednosti.
U tom smislu ideja o Srbiji kao svojevrsnoj „balkanskoj Švajcarskoj“ više ne mora da zvuči potpuno utopijski.
Ne zato što bi Srbija preko noći dostigla švajcarske plate, već zato što bi mogla da preuzme deo logike na kojoj počivaju najuspešnije male evropske ekonomije: ne proizvoditi najviše – nego proizvoditi ono što vredi najviše.
IT već pokazuje da je takav model moguć
Najbolji dokaz da Srbija može da izvozi znanje više nije teorijski.
Izvoz informaciono-komunikacionih usluga iz Srbije dostigao je tokom 2025. godine rekordnih 4,552 milijarde evra, deset odsto više nego godinu ranije. Još zanimljivije je što je suficit Srbije u trgovini IKT uslugama iznosio čak 3,529 milijardi evra.
To je možda jedan od najvažnijih pokazatelja promene koja se već događa u domaćoj ekonomiji.
Za razliku od klasične industrijske proizvodnje, za izvoz softvera nije potrebno uvesti ogromne količine sirovina, nafte ili metala. Najvažniji resurs nalaze se u računarima i – još važnije – u znanju ljudi koji za njima sede.
Prema podacima Kancelarije za IT i eUpravu, izvoz IKT usluga Srbije povećan je sa približno 375 miliona evra 2012. na više od 4,5 milijardi evra 2025. godine.
To je približno dvanaestostruko povećanje za nešto više od jedne decenije.
Drugim rečima, deo nove ekonomije već postoji.
Data centar više nije samo velika prostorija sa serverima
Sledeći korak mogao bi da bude prelazak sa izvoza programerskog rada na izvoz mnogo sofisticiranijih digitalnih proizvoda i infrastrukture.
Državni data centar u Kragujevcu tu dobija posebnu važnost.
U njemu već radi Nacionalna platforma za veštačku inteligenciju, koja je dostupna univerzitetima, institutima, fakultetima i domaćim startap kompanijama. Prva platforma raspolaže NVIDIA DGX sistemima namenjenim razvoju AI rešenja, a kapaciteti su u međuvremenu dodatno prošireni.
U aprilu 2026. u Data centru pušteni su novi moduli i novi superkompjuter, dok je ukupni energetski kapacitet centra povećan na 14 megavata. Najavljeno je i dalje proširenje računarskih kapaciteta, sa ciljem da Srbija početkom 2027. raspolaže sa ukupno 720 grafičkih procesorskih jedinica namenjenih ovakvim sistemima.
Za običnog građanina broj GPU procesora možda ne znači mnogo. Za novu ekonomiju znači gotovo sve.
Veštačka inteligencija zahteva ogromnu količinu računarske snage. Zemlje koje budu posedovale infrastrukturu, stručnjake i električnu energiju potrebnu za obradu podataka imaće mnogo bolju početnu poziciju u sledećoj fazi digitalne revolucije. Srbija zato ne mora samo da koristi tuđe AI proizvode.
Ambicija bi morala da bude da ih pravi i prodaje.
Dron nije samo letelica
Druga potencijalno velika industrija nalazi se nešto dalje od očiju prosečnog potrošača. Dronovi.
Njihova ekonomska vrednost nije samo u konačnom proizvodu koji leti. Iza jednog modernog drona stoje elektronika, optika, senzori, komunikacioni sistemi, softver, veštačka inteligencija, elektromotori, baterije, kompozitni materijali i precizna mašinska proizvodnja.
Zato razvoj ove industrije može da stvori čitav lanac domaćih dobavljača.
U Srbiji već postoje kapaciteti i razvojni projekti u oblasti bespilotnih sistema, prvenstveno povezani sa namenskom industrijom. Ministarstvo odbrane je tokom 2026. navelo dalje povećavanje proizvodnih kapaciteta i razvoj savremenih dronova.
Međutim, mnogo veća ekonomska prilika pojavljuje se onda kada se ista baza znanja prelije i na civilno tržište.
Dronovi sve više mogu da se koriste u poljoprivredi, energetici, građevinarstvu, kartografiji, nadzoru infrastrukture, zaštiti od požara, dostavi i brojnim drugim industrijama.
Srbija tu ne mora da pobedi Kinu u proizvodnji miliona jeftinih letelica. Dovoljno je da pronađe nekoliko specijalizovanih oblasti u kojima može da napravi tehnološki proizvod koji će imati kupca širom sveta.
AI, dronovi i data centri zapravo su ista priča
Na prvi pogled reč je o tri potpuno različite industrije. U stvarnosti se one sve više spajaju.
Dron prikuplja podatke. Data centar ih čuva i obrađuje. Veštačka inteligencija ih analizira i donosi odluke.
Kompanija koja poseduje znanje u sva tri segmenta može jednog dana da prodaje kompletno rešenje, a ne samo pojedinačni proizvod.
Na primer, poljoprivredniku se ne mora prodavati dron. Može mu se prodavati sistem koji snima njivu, pomoću AI prepoznaje bolest biljke i automatski određuje gde je potrebno reagovati.
Elektroprivredi se ne prodaje samo letelica, već usluga automatske kontrole kilometara dalekovoda.
Gradu se ne prodaje kamera, već sistem koji analizira saobraćaj. Upravo tu nastaje najveća dodata vrednost.
Mala zemlja ima i jednu veliku prednost
Srbija ima manje od sedam miliona stanovnika. U staroj industrijskoj ekonomiji to je ozbiljno ograničenje. U digitalnoj ekonomiji može da bude znatno manje važno.
Softver napravljen u Beogradu može istog dana imati kupca u Londonu, Dubaiju ili Njujorku. AI model obučen u Kragujevcu ne mora prvo da osvoji domaće tržište. Specijalizovani elektronski uređaj proizveden u Nišu može imati hiljadu kupaca širom planete umesto milion kupaca u Srbiji.
Za malu državu upravo zbog toga tehnologija predstavlja jednu od retkih oblasti u kojima veličina domaćeg tržišta nije presudna prepreka.
„Balkanska Švajcarska“ neće nastati od jeftinog rada
Tu se nalazi i najvažnija raskrsnica za domaću ekonomiju. Jedan model razvoja zasniva se na privlačenju fabrika kojima su potrebni relativno jeftini radnici.
Drugi se zasniva na inženjerima, programerima, automatizovanoj proizvodnji, robotici, elektronici, patentima i kompanijama koje mogu da prodaju proizvod vredan desetine ili stotine hiljada evra sa relativno malim utroškom sirovina.
Prvi model može brzo da otvori radna mesta. Drugi dugoročno može da stvori bogatu zemlju.
Naravno, nijedan data centar niti nekoliko tehnoloških kompanija sami po sebi neće Srbiju pretvoriti u Švajcarsku. Za takav razvoj potrebni su obrazovanje, kapital, pouzdane institucije, dovoljno električne energije, infrastruktura i sposobnost da najbolji stručnjaci požele da ostanu u zemlji.
Ali početna tačka danas izgleda znatno drugačije nego pre petnaestak godina.
Srbija već izvozi više od 4,5 milijardi evra IKT usluga godišnje, poseduje regionalno značajnu infrastrukturu za veštačku inteligenciju i razvija tehnološki sve složeniju industriju.
Zato pravo pitanje možda više nije da li Srbija može da bude jeftinija od velikih industrijskih država.
Pravo pitanje je da li može da postane pametnija, specijalizovanija i skuplja.
Ako odgovor tokom naredne decenije bude potvrdan, data centri, AI, dronovi i domaći inženjeri mogli bi da imaju mnogo veći značaj za budućnost srpske ekonomije nego što danas izgleda.
A tada izraz „balkanska Švajcarska“ možda više neće biti samo dobra metafora za naslov.