Dok Evropska unija nastoji da smanji zavisnost od uvoza strateških sirovina, Finska razvija jedan od najznačajnijih evropskih projekata za proizvodnju litijuma. Rudarsko-industrijski kompleks Keliber, vredan približno 800 miliona evra, trebalo bi da postane važan izvor sirovina za evropsku industriju baterija i električnih automobila.
Finska, država poznata po visokim standardima zaštite životne sredine, razvijenoj industriji i bogatim mineralnim resursima, tokom 2026. godine napravila je značajan korak u razvoju sopstvene proizvodnje litijuma.
U središtu ovog poduhvata nalazi se projekat Keliber, koji obuhvata eksploataciju litijumove rude u oblasti Kaustinen, koncentraciju minerala i proizvodnju litijum-hidroksida u industrijskoj zoni Kokkola, na zapadu zemlje.
Projekat realizuje kompanija Keliber, pod kontrolom međunarodne rudarske grupacije Sibanye-Stillwater, uz učešće finskih investicionih partnera.
Investicija od skoro 800 miliona evra
Ukupna investicija u projekat procenjena je na približno 783 miliona evra, što ga svrstava među značajnije evropske investicije u proizvodnju strateških mineralnih sirovina.
Planirani godišnji kapacitet iznosi oko 15.000 tona litijum-hidroksida, materijala koji se koristi u proizvodnji određenih vrsta litijum-jonskih baterija.
Litijum je postao jedna od strateški najvažnijih sirovina za savremenu industriju, prvenstveno zbog razvoja električnih vozila, sistema za skladištenje električne energije i prenosivih elektronskih uređaja.
Evropska unija trenutno nastoji da razvije sopstvene lance snabdevanja ovim metalom, jer značajan deo globalne prerade litijuma i proizvodnje baterijskih materijala kontrolišu kompanije iz Azije, posebno Kine.
Kako funkcioniše finski rudarski projekat?
Za razliku od projekata u kojima se litijum dobija iz podzemnih slanih voda, finski Keliber zasniva se na eksploataciji čvrste rude koja sadrži mineral spodumen.
Ruda se iz rudnika transportuje do postrojenja za koncentraciju, gde se izdvaja mineral bogat litijumom. Dobijeni koncentrat zatim se prerađuje u hemijskom postrojenju, u kojem nastaje litijum-hidroksid pogodan za dalju upotrebu u industriji baterija.
Projekat obuhvata više rudnih ležišta, među kojima je i Syväjärvi, jedno od ključnih nalazišta u početnoj fazi eksploatacije.
Razvoj kompletnog proizvodnog lanca unutar Finske omogućava da se veći deo dodate vrednosti, od eksploatacije do hemijske prerade, ostvaruje u evropskoj privredi.
Rudarenje i zaštita životne sredine
Finska ima dugu tradiciju rudarske industrije, ali i razvijen sistem ekoloških propisa i kontrole industrijskih aktivnosti.
Ipak, činjenica da se rudnik nalazi u državi sa visokim ekološkim standardima ne znači da eksploatacija litijuma nema uticaja na životnu sredinu.
Površinska eksploatacija, odlaganje rudarskog otpada, potrošnja energije i vode, kao i hemijska prerada rude predstavljaju pitanja koja zahtevaju stalni nadzor nadležnih institucija.
Zbog toga je za procenu ekološke održivosti projekta važno pratiti stvarne rezultate monitoringa, upravljanje otpadom i ispunjavanje uslova iz izdatih dozvola.
Evropska unija želi sopstvene izvore litijuma
Razvoj Kelibera uklapa se u širu evropsku strategiju obezbeđivanja kritičnih sirovina.
Evropskim aktom o kritičnim sirovinama predviđeni su ciljevi da do 2030. godine kapaciteti EU omoguće eksploataciju najmanje 10 odsto godišnje potrošnje strateških sirovina, preradu najmanje 40 odsto i reciklažu najmanje 25 odsto.
Ovi ciljevi nisu pojedinačne obaveze za svaki rudnik, već strateški pokazatelji razvoja evropske industrije.
Finska se tako pozicionira kao jedan od mogućih važnih proizvođača litijuma u Evropi, dok se slični projekti razvijaju i u Portugalu, Nemačkoj i drugim evropskim državama.
Šta finski primer pokazuje Srbiji?
Razvoj rudnika litijuma u Finskoj posebno je zanimljiv iz perspektive Srbije, u kojoj se već godinama vodi intenzivna javna rasprava o mogućoj eksploataciji litijuma.
Finski primer pokazuje da evropske države istovremeno nastoje da razvijaju rudarsku proizvodnju, privuku industrijske investicije i primenjuju ekološke propise.
Međutim, tehnološki postupci, sastav rude, hidrološki uslovi i mogući uticaji na životnu sredinu razlikuju se od jednog nalazišta do drugog. Zbog toga se ekološka prihvatljivost projekta u Srbiji ne može dokazivati samim postojanjem rudnika u Finskoj.
Za Srbiju su posebno važna pitanja transparentnosti dozvola, nezavisnih procena uticaja na životnu sredinu, ekonomske koristi za lokalne zajednice i odgovornosti investitora.
Razvoj Kelibera pokazuje da rudarstvo strateških sirovina ostaje deo evropske industrijske budućnosti. Istovremeno, dugoročni uspeh takvih projekata neće se meriti samo količinom proizvedenog litijuma i visinom investicija, već i njihovim ekonomskim, društvenim i ekološkim rezultatima.