Nova strategija predviđa rast sektora sa 2,7 na 5 odsto BDP-a do 2040. godine, uz potencijalne rizike po nacionalne parkove i upravljanje stranim kompanijama
Narodna skupština Republike Srbije usvojila je prošle nedelje „Strategiju upravljanja mineralnim i drugim geološkim resursima do 2040. godine sa projekcijama do 2050. godine“, dokument koji definiše pravce razvoja rudarstva, uključujući eksploataciju strateških sirovina poput bakra, zlata, olova, cinka i litijuma iz ležišta Jadar. Strategija predviđa porast udela rudarstva u bruto domaćem proizvodu sa trenutnih 2,7 odsto na oko 5 odsto u realnom scenariju, ili čak 8 odsto u ubrzanom razvoju.
Prema navodima stručnjaka iz oblasti geologije i zaštite životne sredine, usvajanje strategije izazvalo je nezadovoljstvo javnosti, naročito zbog učešća stranih korporacija poput Ziđina, najvećeg izvoznika zlata i bakra iz Srbije, i Naftne industrije Srbije (NIS) u izradi dokumenta. Ministarstvo energetike naglašava da neće dozvoliti ni nekontrolisanu eksploataciju ni blokadu rudarskih aktivnosti, ali stručnjaci ukazuju da nacionalna strategija nije jasno precizirala zone gde je rudarstvo strogo zabranjeno, poput nacionalnih parkova i zaštićenih područja.
Cilj strategije je uspostavljanje održivog upravljanja mineralnim resursima kroz ekonomske, ekološke i socijalne stubove. Planirano je postepeno smanjenje proizvodnje uglja do 2050. godine, ali preostale rezerve dobijaju strateški značaj za krizne situacije. Dokument takođe definiše tri razvojna scenarija (usporeni, realni i ubrzani), a izabrana je kompromisna opcija koja teži balansu između privrednog rasta i održivosti.
Programski direktor Platforme za društveni razvoj i inovacije (CORE) Mirko Popović ističe da Srbija više od decenije nije imala strateški dokument o mineralnim sirovinama, i da upravljanje resursima prepušta stranim kompanijama. On upozorava da javna rasprava o strategiji nije bila transparentna, a da ključni strateški i prostorni dokumenti nedostaju. Dodatno, prema mišljenju geologa Ace Udickog, Srbija još uvek nema razvijen koncesioni model za eksploataciju ruda, i da se ne primenjuje svetska praksa prema kojoj 50 odsto vrednosti proizvedene rude pripada državi.
Strategija ne sadrži odredbe o apsolutnoj zabrani eksploatacije u zaštićenim zonama, već koristi formulacije o „povećanoj zaštiti“, što po mišljenju stručnjaka otvara mogućnost rudarstva i u nacionalnim parkovima. Poseban akcenat stavljen je na ležište litijuma Jadar, koje se svrstava među strateške sirovine, dok je izostanak jasnih zabrana u zaštićenim područjima prepoznat kao glavni nedostatak ovog dokumenta.
Uprkos planovima za održivo rudarstvo i usklađivanje sa zakonodavstvom Evropske unije, izazovi ostaju u transparentnosti procesa, zaštiti prirodnih resursa i učešću domaćih institucija u donošenju ključnih odluka. Stručnjaci upozoravaju da bi upravljanje mineralnim bogatstvima trebalo da ostane pod većom kontrolom države, uz jasno definisane zabrane eksploatacije u oblastima od posebnog javnog interesa.