Jugoslovenski program koristio naprednu metodologiju za izbor lokacije; domaća industrija planirala rast učešća sa 5 na 15 odsto kod svake nove elektrane
Stručna analiza mogućnosti izgradnje nuklearne elektrane u Srbiji u prošlosti obuhvatila je šest potencijalnih lokacija na Dunavu, uz detaljno istraživanje dve lokacije tokom petogodišnjih ciklusa, pokazuje iskustvo iz jugoslovenskog energetskog programa. Prema tadašnjoj praksi, odabrana je usavršena metodologija Međunarodne agencije za atomsku energiju sa ukupno 17 kriterijuma, što je omogućilo domaćim stručnjacima da asistiraju čak i u projektima u inostranstvu.
Jedan od ključnih tehničkih izazova svake nuklearne elektrane je pitanje hlađenja. U slučaju reke Save, kapacitet za rashlađivanje ocenjen je kao ograničen, što bi zahtevalo dodatne rashladne tornjeve kako bi se sprečilo pregrevanje vode i očuvao biodiverzitet. Temperatura reke ne sme da pređe 28 stepeni, zbog čega je pažnja preusmerena na Dunav kao povoljniju opciju.
Jugoslovenski program podrazumevao je sistemsko obrazovanje kadrova, što je započeto još pedesetih godina na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu. Prva generacija stručnjaka školovana je u Srbiji, dok su kasnije mladi stručnjaci upućivani u Francusku, Kanadu, Nemačku, Švedsku, Holandiju, Ameriku i Rusiju, sa ciljem da steknu praktično iskustvo na razvoju i radu nuklearnih postrojenja.
Strategija razvoja predviđala je i postepeno povećanje domaćeg učešća: domaća industrija trebalo je da učestvuje sa 5 odsto u izgradnji prve elektrane, 10 odsto u drugoj, a 15 odsto u trećoj. U tom cilju, osnovan je konzorcijum JUMEL (Jugoslovenska mašinska i elektro industrija), koji je okupljao kompanije kao što su ‘Goša’, ‘Rade Končar’, ‘Đuro Đaković’ i ‘Energoinvest’. Inženjerska grupa 4E bila je zadužena za projektovanje, dok je asocijacija nuklearnih instituta NUKLIN bila odgovorna za naučno-istraživački rad.
Kako je istaknuto, izgradnja nuklearne elektrane nije samo građevinski poduhvat, već zahteva višedecenijsku pripremu stručnog kadra i industrijske osnove. Jugoslavija je planirala da postane graditelj, a ne samo kupac tehnologije, oslanjajući se na domaće resurse i transfer znanja iz inostranstva.
Ovaj model razvoja pokazuje značaj dugoročnog planiranja, međunarodne saradnje i sistemskog ulaganja u ljudski kapital kao preduslova za uspešnu realizaciju velikih energetskih projekata.