Većina ljudi zna koliko zarađuje mesečno, ali mnogo ređe razmišlja o tome koliko zapravo vredi jedan sat njihovog vremena. Upravo ta jednostavna računica može potpuno promeniti način na koji posmatramo kupovinu, dodatni posao, prekovremeni rad, ali i svakodnevne obaveze.
Najjednostavniji način jeste da mesečnu zaradu podelite sa brojem sati koje provedete na poslu. Ako neko, na primer, mesečno zaradi 120.000 dinara i radi približno 176 sati, jedan radni sat vredi oko 680 dinara.
Međutim, stvarna računica je nešto složenija.
Plata nije jedini trošak vremena
Radni dan ne počinje kada sednete za računar ili uđete u kancelariju. Tu su spremanje za posao, putovanje do radnog mesta, povratak kući, kao i vreme koje se povremeno troši na poslovne pozive ili poruke van radnog vremena.
Ako osoba radi osam sati, ali svakog dana još sat i po provede u prevozu, ukupno vreme koje posao zauzima postaje znatno veće.
Tada i realna vrednost jednog sata pada.
Na primer, zaposleni koji mesečno prima 120.000 dinara možda formalno radi 176 sati, ali ako na posao i povratak potroši dodatnih 30 sati mesečno, njegova zarada raspoređena je na više od 200 sati.
U tom slučaju jedan sat njegovog vremena ne vredi 680, već približno 580 dinara.
Kupovina se može posmatrati i kroz sate rada
Kada znate koliko vredi sat vašeg vremena, cena proizvoda može dobiti potpuno drugačije značenje.
Telefon od 100.000 dinara više nije samo telefon od 100.000 dinara.
Ako vam sat vremena vredi 600 dinara, za njega morate raditi oko 167 sati. To je gotovo čitav jedan radni mesec.
Isto važi i za svakodnevne manje troškove.
Ručak od 1.500 dinara predstavlja dva i po sata rada. Patike od 15.000 dinara oko 25 sati. Vikend-putovanje od 40.000 dinara više od 60 sati rada.
To ne znači da takve stvari ne treba kupovati. Poenta je da se cena može posmatrati i kao količina vremena koju smo morali da uložimo da bismo taj novac zaradili.
Kada ima smisla platiti nekoga drugog?
Ova računica korisna je i kod odluke da li neku obavezu treba obaviti samostalno ili platiti uslugu.
Pretpostavimo da vam je potrebno četiri sata da očistite stan, dok profesionalno čišćenje košta 3.000 dinara.
Ako jedan sat vašeg vremena vredi 1.000 dinara, četiri sata predstavljaju vrednost od 4.000 dinara.
U tom slučaju plaćanje usluge može imati ekonomsku logiku, naročito ako oslobođeno vreme možete iskoristiti za posao, odmor ili nešto što vam je važnije.
Naravno, nije svaki slobodan sat moguće pretvoriti u prihod. Zato ovu računicu ne treba shvatati potpuno bukvalno, već kao alat za donošenje odluka.
Prekovremeni rad takođe ima svoju cenu
Posebno je zanimljiva računica kod dodatnog posla.
Ako neko već radi osam ili devet sati dnevno, dodatna dva sata rada možda donose više novca, ali imaju i svoju cenu — manje sna, manje vremena za porodicu, prijatelje ili fizičku aktivnost.
Zbog toga vrednost slobodnog sata nije uvek jednaka vrednosti radnog sata.
Za nekoga ko radi 40 sati nedeljno dodatni sat može biti prihvatljiv. Za osobu koja već radi 60 sati nedeljno isti taj sat može imati mnogo veću subjektivnu vrednost.
Najskuplje stvari često nisu one koje najviše koštaju
Računanje vrednosti vremena može pokazati i nešto drugo: najskuplja odluka nije uvek ona za koju smo izdvojili najviše novca.
Čekanje u redu sat vremena kako biste uštedeli nekoliko stotina dinara možda nema smisla ako je vrednost vašeg vremena veća od uštede.
Isto važi za višesatno traženje najjeftinijeg proizvoda, odlazak na drugi kraj grada zbog malog popusta ili obavljanje posla koji biste relativno jeftino mogli da prepustite nekome drugom.
Novac koji potrošimo možemo ponovo zaraditi.
Vreme, međutim, ne možemo.
Zato pitanje „koliko ovo košta?“ ponekad nije dovoljno.
Mnogo korisnije pitanje može biti: koliko sati svog života moram da dam za ovo?