Imate novac na računu, redovna primanja i dovoljno ušteđevine da bez zaduživanja kupite ono što vam je potrebno. Ipak, banka vam šalje ponudu za gotovinski kredit. Na prvi pogled deluje nelogično – zašto bi neko pozajmljivao novac ako već ima svoj? Odgovor se krije u načinu na koji banke zarađuju, ali i u psihologiji upravljanja novcem.
Banke ne nude kredite isključivo ljudima kojima nedostaje novac. Naprotiv, klijenti sa stabilnim prihodima, redovnom štednjom i urednom finansijskom istorijom često predstavljaju poželjne potencijalne dužnike.
Razlog je jednostavan: banka ne procenjuje samo koliko je nekome potreban kredit, već pre svega kolika je verovatnoća da će pozajmljeni novac biti vraćen na vreme.
Banka zarađuje kada pozajmljujete novac
Jedan od osnovnih izvora prihoda banaka jesu kamate na kredite. Kada klijent pozajmi određenu sumu, obavezuje se da će je vratiti pod ugovorenim uslovima, uz pripadajuću kamatu i eventualne dodatne troškove.
Upravo zato banka ima ekonomski interes da kredit ponudi i osobi koja već raspolaže značajnom ušteđevinom.
Zamislimo klijenta koji na štednom računu ima 10.000 evra, dok mu banka nudi gotovinski kredit od 5.000 evra. Činjenica da poseduje dovoljno novca da sam finansira planiranu kupovinu ne znači da banka neće pokušati da mu proda kreditni proizvod.
Za banku je takav klijent potencijalno zanimljiv upravo zato što njegova finansijska situacija može ukazivati na sposobnost redovne otplate.
Međutim, visina ušteđevine nije jedini kriterijum. Banke prilikom odobravanja kredita analiziraju i prihode, postojeća zaduženja, kreditnu istoriju i druge faktore koji utiču na kreditnu sposobnost.
Zašto bismo pozajmljivali novac koji već imamo?
Postoje situacije u kojima čak i finansijski stabilni ljudi odlučuju da koriste kredit umesto sopstvene ušteđevine.
Jedan od razloga jeste očuvanje likvidnosti, odnosno mogućnosti da novac bude brzo dostupan u slučaju nepredviđenih troškova.
Na primer, osoba koja ima 10.000 evra ušteđevine možda ne želi da potroši polovinu tog iznosa na kupovinu automobila, već radije bira da vozilo finansira kreditom, a da novac zadrži kao rezervu.
Takva odluka može biti racionalna, ali samo ukoliko su troškovi zaduživanja opravdani konkretnim finansijskim okolnostima.
Ako je kamata na kredit značajno viša od prinosa koji klijent ostvaruje na svoju štednju, pozajmljivanje novca može predstavljati nepotreban dodatni trošak.
Psihologija novca igra važnu ulogu
Ekonomisti i psiholozi koji proučavaju finansijsko ponašanje ukazuju na fenomen poznat kao mentalno računovodstvo.
Ljudi često ne posmatraju sav novac kojim raspolažu kao jednu celinu, već ga u svojim mislima dele na različite kategorije.
Tako neko može imati nekoliko hiljada evra ušteđevine koju smatra nedodirljivom, dok istovremeno koristi kreditnu karticu ili podiže gotovinski kredit za svakodnevne potrebe.
Iako je novac ekonomski zamenljiv, njegova psihološka vrednost nije uvek ista.
Ušteđevina može predstavljati osećaj sigurnosti, dok se kredit doživljava kao način da se određena kupovina finansira bez narušavanja te sigurnosti.
Banke kroz svoje ponude mogu da odgovore upravo na ovakve potrebe klijenata, naglašavajući jednostavnost otplate, fiksne mesečne rate i mogućnost da se postojeća sredstva sačuvaju.
Da li je uvek bolje potrošiti sopstveni novac?
Ne postoji univerzalno pravilo.
Ukoliko neko raspolaže dovoljnom ušteđevinom i nakon kupovine mu ostaje odgovarajući fond za nepredviđene situacije, plaćanje sopstvenim novcem često može biti finansijski povoljnije od uzimanja potrošačkog kredita.
S druge strane, korišćenje kredita može imati smisla kada bi trošenje ušteđevine ozbiljno ugrozilo finansijsku rezervu ili kada su uslovi finansiranja posebno povoljni.
Važno je uporediti efektivnu kamatnu stopu kredita, koja obuhvata relevantne troškove zaduživanja, sa neto prinosom na štednju, uz razmatranje inflacije, rizika i potrebe za dostupnim novcem.
Na primer, ako kredit košta 10 odsto godišnje, a štednja donosi tri odsto, samo očuvanje štednje ne znači da je takvo zaduživanje finansijski isplativo.
Dobar klijent nije nužno onaj kome je novac najpotrebniji
Banke posluju tako što upravljaju rizikom i nastoje da ostvare prihod od finansijskih proizvoda koje nude.
Zato klijent sa redovnom platom, pozitivnom kreditnom istorijom i ušteđevinom može dobiti ponudu za kredit čak i kada mu dodatni novac objektivno nije potreban.
Ipak, ponuda ne znači da je kredit automatski i odobren, niti da je njegovo korišćenje najbolja odluka za klijenta.
U tome se krije važna razlika između interesa banke i interesa potrošača: banci kredit može biti prilika za zaradu, dok klijent mora da proceni da li mu pozajmljeni novac zaista donosi veću korist od troškova koje će platiti.