Vladino finansiranje i slab nadzor doveli do prijava zanemarivanja i zlostavljanja u centrima u Misuriju
Slučaj Calo Programs Residential Treatment Center u Lake Ozarku, Misuri, otvorio je brojna pitanja o efikasnosti nadzora i kvaliteta zaštite dece u institucijama koje se finansiraju iz javnih fondova. Ovaj centar, lociran u ruralnom delu države, reklamira se kao mesto na kome usvojena deca mogu da pronađu stabilnost i podršku kroz inovativne terapijske programe, uključujući i rad sa terapijskim psima. Međutim, prema Associated Press-u, u poslednjih nekoliko godina zabeležen je porast prijava o zloupotrebama, zanemarivanju i nedostatku adekvatnog nadzora nad radom zaposlenih u ovom i sličnim centrima.
Izveštaji pokazuju da je Calo Programs tokom protekle dve godine primao značajna sredstva iz javnog budžeta za rad sa decom koja su prošla kroz teške porodične situacije i usvajanja. Uprkos tome, sve je veći broj bivših korisnika i zaposlenih koji svedoče o neadekvatnom tretmanu, uključujući fizičko i psihološko zlostavljanje, kao i propuste u pružanju osnovne zdravstvene nege. Lokalne vlasti, uključujući šerifa i detektive iz Camden County-a, ističu da su prijave često ignorisane ili nedovoljno istražene zbog nedostatka jasno definisanih procedura i ograničenih resursa.
Uprava centra tvrdi da je njihova misija da pruže podršku „najizazovnijim slučajevima“ i ističe terapeutske programe sa psima kao ključnu inovaciju. Međutim, bivši zaposleni navode da su pritisci na osoblje veliki, dok je broj terapeuta i nadzornog osoblja često ispod preporučenih standarda. Takođe, izveštaji ukazuju na to da su incidenti često rešavani interno, bez uključivanja spoljnih tela ili državnih agencija za zaštitu dece.
Na državnom nivou, odgovornost za nadzor ovakvih institucija podeljena je između više agencija, što dodatno komplikuje proces kontrole i sankcionisanja eventualnih nepravilnosti. U poslednjih godinu dana, nekoliko saveznih i državnih inspekcija najavilo je pojačan nadzor i reviziju finansiranja ovakvih centara, ali konkretne promene u praksi još nisu zabeležene.
Slučaj Calo Programs postavlja ozbiljna pitanja o transparentnosti trošenja javnih sredstava i efikasnosti mehanizama zaštite najosetljivijih korisnika sistema socijalne zaštite. Javnost i stručnjaci zahtevaju hitnu reakciju regulatornih tela, jasnije procedure nadzora i strože standarde za rad ovakvih centara, kako bi se sprečile nove zloupotrebe i obezbedila prava i sigurnost dece na koju se sistem odnosi.
