POD KOJI PRETVARA MALU SOBU U BESKONAČAN VIRTUELNI SVET
Zamislite da stavite VR naočare, zakoračite napred i nastavite da hodate kilometrima kroz virtuelni grad, šumu ili futuristički svet. A u stvarnosti gotovo uopšte se ne pomerate sa mesta. Upravo na toj ideji decenijama rade japanski istraživači. Oni razvijaju posebne sisteme za kretanje u virtuelnoj stvarnosti. Ti sistemi korisniku omogućavaju da hoda kroz ogromna virtuelna okruženja u prostoru ograničenih fizičkih dimenzija. Jedan od pionira ove oblasti je Hiroo Iwata sa Univerziteta Cukuba. Sistem je još krajem devedesetih razvio koncept „beskonačne površine“ za hodanje u virtuelnom prostoru.
Osnovna zamisao je jednostavna, ali tehnički veoma zahtevna. Dok korisnik pravi korake, pokretna podloga istovremeno se pomera u suprotnom smeru i poništava njegovo stvarno pomeranje. Iwatin sistem koristio je niz međusobno povezanih pokretnih traka, raspoređenih tako da se površina može prilagođavati različitim pravcima kretanja. Na taj način korisnik može da hoda u virtuelnom svetu. Njegova stvarna pozicija ostaje unutar ograničenog prostora. Kasniji projekat CirculaFloor dodatno je razvijao ovu ideju korišćenjem grupe pokretnih pločica koje mogu da se kreću u različitim pravcima.
KAKO RAČUNAR VARA OSEĆAJ KRETANJA?
Ovakav pristup deo je šire oblasti poznate kao redirected walking, odnosno preusmereno hodanje. Cilj nije samo da se pod pomera ispod korisnika već i da se njegovo kretanje u virtuelnom prostoru pažljivo uskladi sa ograničenjima stvarnog prostora. Istraživanja pokazuju da se korisnik može navesti da hoda po zakrivljenoj fizičkoj putanji, dok ima utisak da se u virtuelnom okruženju kreće pravo. Sitne promene pravca ili perspektive mogu biti dovoljno suptilne da ih osoba ne registruje kao veštačku intervenciju.
Japanski istraživači su tokom godina razvijali različite verzije ove tehnologije. Pored pokretnih podova, korišćeni su sistemi sa pokretnim pločicama, specijalizovanom obućom, pa čak i pristupima koji pomoću vizuelnih i taktilnih signala utiču na pravac kretanja. Savremeni radovi sa Univerziteta u Tokiju nastavljaju da istražuju kako se korisnici mogu bezbedno usmeravati kroz velike virtuelne prostore. Čak i kada više ljudi istovremeno deli mali fizički prostor.
OD VIDEO-IGARA DO OBUKE U REALNIM USLOVIMA
Potencijal ovakvih sistema prevazilazi zabavu. Prirodno hodanje u VR-u može biti značajno za simulatore i profesionalnu obuku, jer korisnik ne mora da se oslanja samo na teleportovanje ili kontrolere kako bi se kretao kroz virtuelno okruženje. Univerzitet Tohoku, na primer, razvija sisteme preusmerenog hodanja koji omogućavaju istraživanje velikih virtuelnih prostora u ograničenim prostorijama, uz pokušaj da se istovremeno očuvaju i vizuelni i taktilni elementi iskustva. Istraživači kao moguće oblasti primene navode profesionalnu obuku, arhitekturu i urbanističko planiranje.
Ipak, „beskonačni pod“ još nije čarobno rešenje koje bilo koju malu sobu pretvara u neograničen prostor. Sistemi moraju precizno da prate položaj korisnika, dovoljno brzo reaguju na njegove pokrete i spreče sudare sa stvarnim predmetima. Upravo zbog toga istraživanja preusmerenog hodanja obuhvataju i probleme poput orijentacije, granica fizičkog prostora, više korisnika i mogućnosti pojave mučnine ili gubitka prostorne orijentacije.
Razvoj ovakvih tehnologija pokazuje da budućnost VR-a možda neće zavisiti samo od sve boljih naočara i snažnijih računara. Jednako važan može biti način na koji se čoveku omogućava da se fizički kreće kroz digitalni svet. Od Iwatine „beskonačne površine“ sa početka ovog veka do savremenih sistema preusmerenog hodanja, cilj ostaje isti. Da virtuelni prostor bude mnogo veći od prostorije u kojoj se korisnik zaista nalazi. Umesto veće sobe, rešenje bi tako jednog dana moglo biti u pametnijem podu.