Biti samac ima svoje prednosti – potpunu kontrolu nad novcem, vremenom i načinom života. Međutim, kada se podvuče finansijska crta, život u jednočlanom domaćinstvu može biti prilično skup. Kirija, računi, internet, kućni aparati i mnogi drugi troškovi ne postaju upola manji samo zato što u stanu živi jedna osoba.
Upravo je to jedan od razloga zbog kojih dve osobe koje žive zajedno mogu imati znatno niže troškove po osobi nego neko ko sve finansira sam.
Najbolje se to vidi na najvećoj stavci – stanovanju.
Jedna kirija, jedna plata
Pretpostavimo da osoba živi sama i plaća stan 500 evra mesečno. Ceo iznos mora da izdvoji iz jedne plate.
Ako u istom stanu živi par koji deli troškove ravnopravno, na svakog otpada po 250 evra. Naravno, par će možda želeti veći stan, ali njegova cena najčešće neće biti dvostruko veća samo zato što u njemu žive dve osobe.
Slična računica važi i kada je nekretnina u vlasništvu. Rata stambenog kredita, porez na imovinu i veći deo troškova održavanja postoje bez obzira na to da li u stanu živi jedna ili dve osobe.
Zato samac za stanovanje često izdvaja znatno veći procenat svojih prihoda.
Računi se ne dele napola
Potrošnja vode ili struje može da raste sa brojem članova domaćinstva, ali mnogi računi imaju fiksnu ili gotovo fiksnu komponentu.
Internet od nekoliko hiljada dinara košta isto bez obzira na to da li ga koristi jedna ili dve osobe. Pretplata za televiziju takođe. Ni grejanje stana neće automatski koštati upola manje zato što u njemu boravi samo jedna osoba.
Tu su i brojni mali troškovi domaćinstva: sredstva za čišćenje, kese za smeće, toalet-papir, deterdžent, posuđe i sitne popravke.
Kada živi jedna osoba, nema sa kim da podeli račun.
Frižider ne košta manje ako ste sami
Opremanje doma predstavlja još jedan dobar primer.
Veš-mašina, frižider, šporet, televizor, usisivač, krevet i veliki broj drugih stvari potrebni su jednom domaćinstvu bez obzira na broj ljudi koji u njemu žive.
Ako opremanje stana košta 300.000 dinara, osoba koja živi sama finansira svih 300.000. Kada troškove dele dve osobe, finansijski teret po osobi može biti znatno manji.
Isto važi kada se uređaj pokvari. Majstora ne zanima koliko ljudi koristi veš-mašinu – račun za popravku ostaje isti.
I hrana može biti skuplja za jednu osobu
Na prvi pogled ovo zvuči nelogično. Jedna osoba svakako pojede manje hrane od dve.
Međutim, problem je cena po porciji.
Veća pakovanja često su povoljnija, a pripremanje nekoliko porcija istog jela ekonomičnije je od svakodnevnog kuvanja veoma malih količina. Samci koji ne žele da nekoliko dana jedu isto mogu češće kupovati manja pakovanja, gotovu hranu ili koristiti dostavu.
Tu se pojavljuje još jedan fenomen – bacanje hrane.
Ako se pakovanje neke namirnice ne može kupiti u količini prilagođenoj jednoj osobi, deo proizvoda može završiti u kanti pre nego što bude potrošen.
Dobro planiranje obroka i zamrzavanje hrane mogu značajno da smanje taj trošak, ali ekonomija obima i dalje uglavnom ide u korist većeg domaćinstva.
Automobil je još jedan veliki trošak
Ako dve osobe u domaćinstvu koriste jedan automobil, mogu da dele troškove registracije, osiguranja, održavanja i amortizacije.
Samac koji poseduje automobil sve plaća sam.
Registracija neće biti jeftinija zato što vozilo pripada jednočlanom domaćinstvu. Isto važi za servis, tehnički pregled, nove gume ili iznenadni kvar.
Naravno, par sa dva automobila gubi ovu prednost, što pokazuje da računica ne zavisi samo od bračnog ili partnerskog statusa već i od načina života.
Problem nije samo potrošnja, već i rizik
Postoji još jedna finansijska razlika koja se teže primećuje.
Domaćinstvo sa dve zarade ima dva izvora prihoda. Ako jedna osoba privremeno ostane bez posla, druga plata može makar delimično da amortizuje finansijski udar.
U jednočlanom domaćinstvu gubitak posla znači da je nestao čitav prihod domaćinstva.
Zbog toga je finansijska rezerva posebno važna za ljude koji žive sami. Fond za nepredviđene situacije tada nije samo zaštita od pokvarenog automobila ili iznenadnog računa – može predstavljati jedini izvor novca dok se ne pronađe novi posao.
„Porez na samce“ koji zapravo nije porez
U svetu se za ovaj fenomen ponekad neformalno koristi izraz „single tax“ – odnosno „porez na samce“. Ne radi se, naravno, o pravom porezu, već o činjenici da osoba koja živi sama nema sa kim da podeli veliki broj fiksnih troškova.
Matematika je jednostavna.
Ako stan, internet i još nekoliko fiksnih mesečnih troškova zajedno iznose 80.000 dinara, samac plaća svih 80.000.
Kada iste troškove dele dve osobe, to je 40.000 dinara po osobi.
Razlika može da bude ogromna čak i kada obe osobe imaju potpuno iste plate.
Zato pitanje životnog standarda nije samo pitanje koliko neko zarađuje. Jednako je važno koliko ljudi deli troškove tog domaćinstva.
Osoba koja zarađuje 120.000 dinara i živi sama zbog toga ne mora nužno imati više novca na raspolaganju od osobe koja zarađuje 100.000 dinara, ali stanovanje i druge velike troškove deli sa partnerom.
Biti samac, dakle, nema zvaničnu cenu. Ali u kućnom budžetu ona svakako postoji – i najjasnije se vidi upravo na troškovima koje nema sa kim da podelite.
