Radni dan je završen, računar je ugašen, ali razgovor koji treba obaviti, mejl na koji nismo odgovorili ili izveštaj koji čeka poslednju stranicu kao da nastavljaju da rade zajedno sa nama
Dok završene obaveze često brzo nestaju iz fokusa, nedovršeni zadaci imaju neprijatnu sposobnost da nam se ponovo pojavljuju u mislima. Nekada se toga setimo tokom večere, nekada pred spavanje, a ponekad baš kada pokušavamo da se bavimo nečim potpuno drugim. Psihologija već gotovo čitav vek proučava pojavu koja može pomoći da razumemo zašto naš mozak ne završava radni dan istovremeno kada i mi.
Ovaj fenomen poznat je kao Zeigarnik efekat, nazvan po sovjetskoj psihološkinji Blumi Zeigarnik, koja ga je istraživala dvadesetih godina prošlog veka. Prema poznatoj priči povezanoj sa nastankom istraživanja, psiholog Kurt Levin primetio je da konobari mogu veoma dobro da pamte porudžbine koje još nisu naplaćene, dok ih nakon završetka računa mnogo lakše zaboravljaju. Zeigarnik je potom eksperimentalno proučavala pamćenje prekinutih i završenih zadataka. Njeni rezultati ukazivali su da prekid aktivnosti pod određenim uslovima može učiniti zadatak mentalno dostupnijim od onoga koji je završen.
Mozak ne voli kada priča ostane bez kraja
Jedno od objašnjenja Zeigarnik efekta jeste da započeta aktivnost stvara određenu mentalnu napetost koja ne nestaje sve dok cilj ne bude ostvaren ili na neki način zatvoren. Kada završimo zadatak, dobijamo jasan signal da više ne moramo da mu posvećujemo pažnju. Nedovršena obaveza nema takav završetak. Ona zato može ostati aktivna u našem mentalnom prostoru i povremeno se vraćati u svest.
To ne znači da će svaki nezavršen posao automatski opsedati čoveka, niti da je efekat jednako snažan kod svih ljudi i u svim okolnostima. Kasnija istraživanja pokazala su da su odnosi između prekida, motivacije, pamćenja i vraćanja mislima složeniji nego što popularne interpretacije ponekad sugerišu. Važno je koliko nam je cilj značajan, da li nameravamo da ga nastavimo i da li postoji jasan plan. Rok koji ističe sutra verovatno će zauzimati više pažnje od nevažnog zadatka bez određenog datuma.
Savremeno radno okruženje predstavlja gotovo idealan teren za gomilanje takvih „otvorenih petlji“, jer je posao sve ređe sastavljen od zadataka koje započnemo i završimo u jednom potezu. Radnik može istovremeno imati desetine nepročitanih mejlova, nekoliko projekata, poruke kolega, sastanke koje treba pripremiti i zadatke koji zavise od drugih ljudi. Na kraju smene veliki deo toga ostaje nedovršen. Laptop možemo da zatvorimo za nekoliko sekundi. Mnogo je teže istom brzinom zatvoriti sve mentalne kartice koje smo tokom dana otvorili.
Poseban problem nastaje kada fizička granica između posla i privatnog vremena postane slaba, što su pametni telefoni i rad na daljinu dodatno omogućili. Nekada je izlazak iz kancelarije predstavljao relativno jasan prekid između dve uloge, dok danas poslovni mejl može stići dok večeramo ili gledamo film. Čak i kada ne odgovorimo, samo čitanje poruke može otvoriti novi zadatak. Jedna notifikacija dovoljna je da nas mentalno vrati za radni sto.
Zašto običan plan može pomoći da posao ostane na poslu?
Zanimljivo je da nedovršeni zadatak ne moramo uvek odmah da završimo kako bismo smanjili njegovu sposobnost da nam se neprestano vraća u misli. Istraživanja o nedovršenim ciljevima ukazuju da pravljenje konkretnog plana za njihovo kasnije izvršavanje može pomoći u smanjenju nametljivih misli. Mozak tada dobija informaciju da zadatak nije zaboravljen. Postoji vreme i način na koji ćemo mu se vratiti.
Razlika između „moram da završim prezentaciju“ i „sutra od 9.00 do 10.00 završavam poslednja tri slajda“ zato može biti psihološki značajnija nego što izgleda. Prva formulacija predstavlja otvorenu obavezu bez rešenja, dok druga sadrži sledeći konkretan korak. To je jedan od razloga zbog kojih liste zadataka i planiranje narednog dana nekim ljudima pomažu da lakše završe radno vreme. Cilj nije samo organizacija. Plan može predstavljati svojevrsnu mentalnu tačku na kraju radnog dana.
Zeigarnik efekat može imati i korisnu stranu, jer mentalna dostupnost nedovršenog zadatka ponekad pomaže da ga ne zaboravimo i podstiče nas da mu se vratimo. Problem nastaje kada broj otvorenih obaveza postane toliko veliki da pažnja stalno prelazi sa jednog nezavršenog cilja na drugi. Tada ono što je trebalo da bude podsetnik može postati izvor opterećenja. Produktivnost nije samo sposobnost da započnemo mnogo poslova. Važna je i sposobnost da znamo gde smo sa svakim od njih stali.
Zbog toga kraj radnog dana može biti korisnije posmatrati kao kratko zatvaranje sistema nego kao trenutak u kojem jednostavno prestajemo da radimo. Zapisivanje onoga što je ostalo, određivanje prioriteta i definisanje prvog narednog koraka daju nedovršenim poslovima određenu strukturu. Ne moramo sve završiti danas. Potrebno je da znamo šta ćemo sa tim uraditi sutra.
Zeigarnik efekat zato nudi zanimljivo objašnjenje jednog veoma savremenog osećaja, iako je prvi put istraživan mnogo pre mejlova, Slacka i pametnih telefona. Nedovršeni posao može nastaviti da privlači pažnju upravo zato što za naš um još predstavlja otvoren cilj. Radno vreme možda traje osam sati, ali mozak ne poznaje ugovor o radu. Ako mu ne damo jasan signal gde se posao danas završava, on ponekad nastavi smenu i bez nas.
