Pritisak američkih naftnih investitora i obvezničara nije doveo do promene politike, uticaj Marka Rubia presudio
Grupa američkih investitora, među kojima su predstavnici naftnog sektora i vlasnici venecuelanskih obveznica, tokom 2025. godine intenzivno je lobirala za ublažavanje američkih sankcija prema Venecueli, sa ciljem poboljšanja poslovnog okruženja i olakšavanja pristupa venecuelanskoj nafti, pokazuju najnoviji izveštaji. Ključnu ulogu u ovim naporima imao je Hari Sargent III, preduzetnik sa Floride i dugogodišnji investitor u naftni sektor Venecuele, čije su kompanije bile direktno pogođene ograničenjima u trgovini venecuelanskom sirovom naftom.
U lobističkom poduhvatu, pored Sargenta, učestvovali su i bivši kongresmen Aron Šok kao i mreža investitora i konsultantskih firmi, koji su pokušali da utiču na tadašnju administraciju Donalda Trampa da promeni kurs prema vlastima u Karakasu. Zagovarali su pragmatičniji pristup saradnji sa vladom predsednika Nikolasa Madura, tvrdeći da su postojeće sankcije dovele do jačanja veza Venecuele sa Kinom i Rusijom, dok nisu proizvele očekivani politički preokret.
S druge strane, ključni zvaničnici američke administracije, među kojima su tadašnji državni sekretar Marko Rubio i specijalni izaslanik Mauricio Klaver-Karone, nastavili su da vode politiku maksimalnog pritiska na režim u Karakasu. Prema dostupnim podacima, unutar administracije su postojala neslaganja oko strategije, pri čemu su poslovni krugovi isticali gubitke zbog ograničenja izvoza i pada vrednosti obveznica, dok je Rubio zagovarao nastavak restriktivnih mera.
Tokom 2025. godine, deo napora investitora bio je usmeren na saradnju sa Ričardom Grenelom, specijalnim izaslanikom za posebne misije, u nadi da će on predstavljati protivtežu Rubijevom uticaju. Diplomatski kontakti, uključujući Grenelovu posetu Karakasu u januaru 2025, doveli su do oslobađanja šest pritvorenih američkih državljana i dogovora o ponovnom pokretanju deportacionih letova iz SAD, što je investitorima dalo nadu u moguću promenu kursa.
Međutim, i pored ovih aktivnosti, Rubio je zadržao ključnu ulogu u definisanju spoljnopolitičkog odgovora prema Venecueli, a pokušaji poslovnih lobista nisu doveli do sistemskih promena u američkoj politici prema toj zemlji. Iz dostupnih izveštaja proizilazi da su investitori očekivali da će diplomatski iskoraci pojačati argumente za ekonomsko otvaranje, ali je politika maksimalnog pritiska ostala dominantna tokom posmatranog perioda.
