Nulta stopa poreza na lični dohodak u Dubaiju privlači osnivače iz Evrope, SAD i Azije, ali porezno rezidentstvo određuju i druge države prema stvarnim životnim vezama
Dubai je poslednjih godina postao jedno od najprivlačnijih odredišta za preduzetnike i vlasnike kompanija iz Evrope, Severne Amerike i Azije, pre svega zbog nulte stope poreza na lični dohodak. Ipak, poreski eksperti upozoravaju da efektivno poresko planiranje zahteva više od pukog boravka dužeg od 183 dana u Ujedinjenim Arapskim Emiratima (UAE). Prema rečima stručnjaka iz Dubajia, ključni aspekti rezidentstva određeni su OECD Modelom poreske konvencije, koji većinu bilateralnih ugovora o izbegavanju dvostrukog oporezivanja stavlja u okvir četiri kriterijuma: mesto stalnog prebivališta, porodično središte, centar vitalnih interesa i, tek na kraju, broj dana provedenih u državi.
Za preduzetnike koji se sele u Dubai, oslanjanje samo na “pravilo 183 dana” može biti pogrešno. Naime, čak i ako osnuju kompaniju u UAE, dobiju poreski rezidentni sertifikat i formalno borave više od pola godine u zemlji, matična država može zadržati pravo da ih smatra svojim poreskim rezidentima ukoliko porodica, glavni dom ili finansijski interesi i dalje ostaju tamo. “Pravilo 183 dana je poslednji korak u nizu, a prethodno se razmatra gde je centar života, gde živi porodica i gde se nalazi glavno prebivalište”, navode poreski konsultanti iz Dubaija. U praksi, to znači da se čak i uz ispunjene formalnosti, preduzetnici često suočavaju sa dvostrukim oporezivanjem ukoliko životne činjenice ukazuju na vezanost za zemlju porekla.
Još jedna česta greška je mešanje poreskog rezidentstva kompanije i fizičkog lica. Kompanija registrovana u UAE automatski postaje rezident te zemlje, ali fizičko lice, odnosno osnivač ili vlasnik, podleže zasebnim pravilima koja analiziraju lične okolnosti. Poreski sertifikat UAE može biti važan dokument u međunarodnim poreskim sporovima, ali nije dovoljan bez jasnog dokaza da su i svakodnevni život, porodica, glavni dom i upravljanje imovinom preseljeni u Dubai.
Posebno je važno obratiti pažnju na zemlje koje imaju specifična bilateralna pravila – Kanada, na primer, prema ugovoru sa UAE, ne priznaje standardna OECD tumačenja za nerezidente, što znači da preduzetnik može ostati kanadski poreski obveznik čak i uz UAE sertifikat. Slične dodatne restrikcije postoje i kod SAD, Velike Britanije i Nemačke, koje sve detaljnije proučavaju lične, imovinske i finansijske veze sa zemljom porekla, a ne oslanjaju se samo na formalno prebivalište ili broj dana u UAE.
Stručnjaci zaključuju da je za ostvarivanje pune poreske efikasnosti u Dubaiju neophodno uskladiti stvarni život sa formalnim aktima: porodica i zavisni članovi treba da žive u UAE, glavni dom i investiciona aktivnost moraju biti tamo, a i u slučaju prestanka delatnosti ili hitne situacije osoba bi trebalo da se vraća u Dubai. Tek tada nulta poreska stopa UAE postaje u potpunosti primenljiva i neosporna od strane drugih država.
