Korisnici primali 850 dolara mesečno tokom dve godine, ali po završetku programa ponovo rade više poslova zbog troškova života
Stanovnica Atlante, Cepia Harper, primala je osnovni dohodak od 850 dolara mesečno tokom dve godine kroz eksperimentalni program finansijske podrške namenjen niskoprimanjskim porodicama. Ukupno je tokom trajanja programa dobila 20.000 dolara (oko 2,16 miliona dinara). Tokom ovog perioda, Harper je uspela da završi sertifikaciju za nastavnicu i ostvari određenu uštedu, što je program i omogućio kroz direktnu novčanu pomoć bez uslova.
Međutim, dve godine nakon završetka isplate, Harper se suočila sa povratkom na rad u više smena. Pored svog posla nastavnice u srednjoj školi, radi i dodatne poslove u maloprodaji kako bi pokrila osnovne životne troškove. Ovakva situacija ukazuje na ograničen dugoročni efekat jednokratnih programa osnovnog dohotka na finansijsku stabilnost korisnika, posebno u sredinama sa visokim troškovima života.
Slični programi su sprovedeni u više američkih gradova, gde su stotine porodica dobile direktnu novčanu pomoć bez obaveze izveštavanja o trošenju sredstava. Prema podacima, korisnici najčešće koriste sredstva za pokrivanje osnovnih potreba, ulaganje u obrazovanje ili stvaranje finansijske rezerve, ali se nakon završetka programa često vraćaju radu na više poslova kako bi održali standard.
Program u Atlanti je deo šireg trenda eksperimentisanja sa modelima osnovnog dohotka u SAD, sa ciljem testiranja efekata na zaposlenost, štednju i kvalitet života. Iako kratkoročno omogućava korisnicima da ulažu u sebe i pokriju hitne potrebe, ekonomski pritisci nakon okončanja pomoći nastavljaju da utiču na njihovu svakodnevnicu. Dugoročni uticaj ovakvih programa ostaje predmet dalje analize, dok se gradske uprave i dalje suočavaju sa izazovima održivosti ovakvih inicijativa.
