Sporni navodi o pokušaju korišćenja nuklearnih kodova u vezi sa Iranom izazvali su reakcije i otvorili pitanje nadzora nad predsedničkom moći
Navodi o tome da je bivši predsednik Sjedinjenih Američkih Država Donald Tramp tokom sastanka u Beloj kući pokušao da iskoristi ovlašćenja za upotrebu američkih nuklearnih kodova izazvali su pažnju javnosti i podstakli raspravu o tome kako se donose ključne bezbednosne odluke. Prema tvrdnjama bivšeg analitičara CIA-e, tokom sastanka povodom krize sa Iranom došlo je do navodnog konflikta između predsednika i visokog vojnog zvaničnika, koji je, prema izvoru, odbio da realizuje predsedničku naredbu u vezi sa nuklearnim naoružanjem.
Ova tvrdnja, izrečena u javnom podkastu u aprilu 2026. godine, do sada nije potvrđena iz zvaničnih izvora. Predstavnik Bele kuće demantovao je autentičnost navoda, dok su i pojedini članovi Kongresa izrazili sumnju u istinitost događaja. Video materijal koji se pominje u izlaganju bivšeg analitičara ne pruža kontekst niti potvrdu da se razgovor o upotrebi nuklearnih kodova zaista odigrao, a do sada nisu objavljene zvanične informacije da su tokom sastanaka vezanih za Iran razmatrane procedure za lansiranje nuklearnog oružja.
Prema važećoj američkoj politici, predsednik Sjedinjenih Američkih Država ima isključivu ovlašćenost da odobri upotrebu nuklearnog oružja. Ovo pravo proizilazi iz ustavne funkcije predsednika kao vrhovnog komandanta oružanih snaga. Vojni savetnici imaju mogućnost da daju preporuke, ali njihovo odobrenje formalno nije neophodno za donošenje odluke. U slučaju donošenja odluke, predsednička naredba se prenosi kroz lanac komandovanja korišćenjem specijalnih komunikacija, a predsednik se identifikuje ličnim kodovima poznatim kao “biskvit” i komunicira ih preko “nuklearnog fudbala”.
Vojna lica su dužna da izvrše zakonite naredbe, a prema aktuelnim protokolima, ne postoji zvanični mehanizam po kojem bi najviši vojni komandant mogao da odbije izvršenje odluke predsednika o upotrebi nuklearnog oružja. Ova procedura potvrđena je i u dokumentima Kongresne istraživačke službe, koja navodi da vojni savetnici mogu izneti mišljenje, ali ne i blokirati odluku.
Povodom aktuelne situacije, iz Bele kuće je saopšteno da su navodi iz javnog podkasta neosnovani, a zvaničnici nisu potvrdili da su tokom sastanaka o Iranu razmatrane nuklearne procedure. Analitičari ističu da ovakvi navodi, iako neprovjereni, otvaraju širu debatu o transparentnosti i sistemu kontrole nad jednom od najvažnijih predsedničkih ovlašćenja.
Trenutno, američka politika ostaje nepromenjena: predsednik ima punu nadležnost nad nuklearnim arsenalom, dok vojni savetnici i dalje imaju savetodavnu, ali ne i odlučujuću ulogu. Time se potvrđuje postojanje centralizovane odgovornosti i potencijalnih rizika koji prate ovakvu koncentraciju moći.