Promene u obrascima kretanja nakon pandemije povećavaju zastoje u urbanim zonama, dok 70% svetske populacije očekuje život u gradovima do 2050.
Američki radnici u proseku izgube 112 sati godišnje zbog saobraćajnih zagušenja u gradovima, pokazuju najnoviji izveštaji o mobilnosti u urbanim sredinama. Ova cifra ukazuje na rastući problem neefikasnosti infrastrukture i promenjenih obrazaca svakodnevnog kretanja, posebno nakon pandemije, kada su destinacije putovanja postale znatno raznovrsnije i manje predvidive.
Prema analizama, tradicionalni model centralizovanog urbanog razvoja, u kojem su poslovne, stambene i industrijske zone strogo odvojene, više ne odgovara savremenim potrebama stanovništva. Joseph Lambke, osnivač kompanije Animate Architecture, ističe da su komunalni problemi, poput stambenih i saobraćajnih izazova, rezultat nedostatka međusobne povezanosti između osnovnih gradskih funkcija. On naglašava da je „policentričnost“ ključ za rešavanje ovih izazova, jer podrazumeva razvoj više specijalizovanih i međusobno povezanih urbanih centara, čime se smanjuje potreba za dugim putovanjima i zagušenjem saobraćaja.
S obzirom da se procenjuje da će do 2050. godine čak 70% svetske populacije živeti u gradovima, stručnjaci upozoravaju da prostorno širenje urbanih zona neće samo po sebi rešiti problem neefikasnosti. Fokus bi trebalo da bude na adaptivnim urbanističkim modelima koji omogućavaju fleksibilnije korišćenje prostora i bolje odgovaraju na promenljive potrebe stanovništva.
Lambke ističe da su tradicionalni sistemi zoniranja, uvedeni još u industrijskoj eri, bili efikasni u rešavanju tadašnjih problema, ali danas često sputavaju inovacije i adaptivnost. „Urbanisti su se fokusirali na funkciju, ali nisu uspeli da adresiraju problem obima i razmera. Policentrični pristup menja taj fokus“, navodi Lambke.
On predlaže da se kroz policentrično planiranje omogući koegzistencija različitih funkcija na kompatibilnim skalama, na primer da visoke stambene zgrade i industrijski objekti mogu postojati u istoj zoni ako su pravilno integrisani.
Dodatni izazov predstavlja proces upravljanja gradskim razvojem. Lambke smatra da digitalne platforme i društvene mreže često promovišu univerzalna rešenja, ali da je za efikasno upravljanje potrebna povratna informacija iz konkretnih zajednica. Bez takvog sistema, kako ističe, postoji opasnost da se urbanistička rešenja udalje od realnih potreba građana.
