Saudijski East–West cevovod i UAE Habshan–Fujairah ruta omogućavaju izvoz mimo Hormuškog moreuza, ali ukupni kapaciteti i dalje ograničeni u odnosu na globalnu potražnju
Zalivske države suočavaju se sa najvećom istorijskom poremećajem snabdevanja naftom zbog blokade Hormuškog moreuza, kroz koji svakodnevno prolazi 20–25 odsto svetske nafte i oko 20 odsto tečnog prirodnog gasa, pokazuju podaci UN Konferencije za trgovinu i razvoj. Poremećaj je prema Međunarodnoj agenciji za energiju (IEA) označen kao „najveća kriza u istoriji energetike“. Cena sirove nafte značajno je porasla zbog straha od dugotrajnog prekida isporuka iz regiona Zaliva.
Saudijska Arabija raspolaže jedinim cevovodom u regionu koji može u velikoj meri da preusmeri izvoz van Persijskog zaliva. East–West cevovod, dug 1.200 kilometara, povezuje istočna naftna polja sa lukom Janbu na Crvenom moru i ima kapacitet do 7 miliona barela dnevno. Efektivni izvozni kapacitet iznosi oko 4,5 miliona barela dnevno zbog ograničenja na terminalima, pokazuju podaci iz sektora. Ova ruta omogućava Saudijskoj Arabiji da transportuje naftu prema Evropi preko Sueckog kanala ili prema Aziji kroz Bab el-Mandeb, iako i taj pravac ima bezbednosne rizike zbog regionalnih sukoba i napada na tankere.
Ujedinjeni Arapski Emirati koriste Habshan–Fujairah cevovod kojim se nafta iz unutrašnjosti transportuje do luke Fujairah na Omanskom zalivu, potpuno zaobilazeći Hormuški moreuz. Kapacitet ovog cevovoda je između 1,5 i 1,8 miliona barela dnevno. Luka Fujairah je izrasla u globalni centar za skladištenje i pretovar nafte, ali infrastruktura je ograničena, a dodatno je bila pogođena napadima dronova tokom poslednje eskalacije konflikta.
Irački izvoz zavisi od više manjih ruta. Severni cevovod Kirkuk–Ceyhan, koji vodi do Turske i Mediterana, trenutno transportuje oko 170.000 barela dnevno, uz planirano povećanje na 250.000 barela. Ovaj kapacitet čini samo mali deo ukupnog iračkog izvoza, a pokušaji preusmeravanja izvoza preko Sirije povećavaju logističke i troškove transporta.
Iran je izgradio cevovod Goreh–Jask, dizajniran za oko milion barela dnevno do terminala na Omanskom zalivu, ali terminal Jask još nije u punoj funkciji, te ova infrastruktura ne može u potpunosti da nadomesti poremećaje u Hormuzu.
Dugoročno, predložene rute, poput iračkog cevovoda Basra–Duqm do Omana, kao i projekat cevovoda Irak–Jordan do Akabe, još su u fazi planiranja i suočavaju se sa izazovima u pogledu finansiranja, bezbednosti i političke koordinacije. Ambiciozni predlozi za kanal koji bi povezao Zaliv sa Arapskim morem ostaju na nivou teorije zbog ogromnih troškova i tehničkih prepreka.
Strukturna ograničenja i dalje čine Hormuški moreuz ključnom tačkom svetske energetike, a postojeće alternative, iako značajne, ne mogu u potpunosti zameniti njegovu ulogu na globalnom tržištu.
