Preduzetnici okupljeni u taksi asocijacijama deluju kao samostalni privredni subjekti, dok zakon ne dozvoljava rad za jednog klijenta
Test samostalnosti predstavlja ključnu razliku između pravog preduzetništva i prikrivenog radnog odnosa na tržištu Srbije, a njegovo pravilno tumačenje ima značajan uticaj na poslovanje stotina preduzetnika, posebno u sektoru taksi usluga. Iako zakon jasno zabranjuje rad za jednog klijenta, preduzetnici okupljeni u udruženja, poput taksi asocijacija, uspevaju da posluju kao nezavisni privredni subjekti i ne padaju na testu samostalnosti.
Prema rečima Dragoljuba Rajića iz Mreže za poslovnu podršku, svako udruženje obavlja samo određene zajedničke poslove za svoje članove – kao što su organizacija promotivnih aktivnosti, reklamiranje kod klijenata i koordinacija poslova. “Takav model predstavlja jednu vrstu asocijacije preduzetnika. Oni funkcionišu kao samostalni subjekti, mali preduzetnici ili privredni entiteti, koji se povezuju radi zajedničkog nastupa na tržištu i to je moguće rešenje u postojećem okviru,” objašnjava Rajić.
Problem ipak nastaje u pravnom okviru, jer postojeći zakoni koji uređuju poreske i radne odnose ne prepoznaju jasno ovakav način udruživanja. Kada asocijacija okuplja preduzetnike, može doći do drugačijeg poreskog tretmana ili sumnje na prikriveni radni odnos. Svaki taksista je, prema važećim propisima, poseban privredni subjekt, dok udruženje može biti registrovano kao udruženje građana ili čak privredno društvo. Ako se posmatra kao privatna firma, asocijacija bi mogla potpasti pod pravila koja važe za poslodavce, što menja poreski status svih uključenih.
Rajić naglašava: “Asocijacije za preduzetnike obavljaju samo zajedničke aktivnosti i ne zapošljavaju ih direktno. Takav model je prihvatljiv sve dok svako od udruženih preduzetnika posluje samostalno i ima više klijenata, odnosno dok ne postoji ekskluzivnost poslovnog odnosa sa udruženjem.”
U praksi, udruženja taksista i slične asocijacije okupljaju stotine pojedinačnih preduzetnika, koji koriste zajedničku infrastrukturu i podršku, ali svako vodi sopstvenu evidenciju, posluje samostalno i odgovoran je za svoje obaveze prema državi. Ovakav sistem omogućava efikasnije poslovanje i smanjuje troškove promocije i organizacije, ali postavlja i izazove u tumačenju poreskih i radnih propisa.
Zaključak je da pravno okruženje još uvek ne daje jednoznačna rešenja za modele udruživanja preduzetnika, što ostavlja prostor za različita tumačenja i potencijalna poreska preispitivanja. Stotine preduzetnika i dalje koriste ovakav model, ali je od ključne važnosti da svaki od njih poštuje principe samostalnosti kako bi izbegli rizike prikrivenog radnog odnosa.
