Državne institucije preusmeravaju javni kapital iz privatnog sektora, investicije usmerene na američke strateške interese i otvaranje novih tržišta
Američka Međunarodna razvojna finansijska korporacija (DFC) preuzela je upravljanje budžetom od 205 milijardi dolara, sa ciljem ulaganja u američke strateške interese, otvaranja novih tržišta i ostvarivanja povrata za poreske obveznike. Ovaj potez deo je šire politike u kojoj iskusni investitori i preduzetnici sa Volstrita sada vode ključne federalne institucije, uključujući Ministarstvo trgovine i DFC, i raspolažu stotinama milijardi dolara javnog novca.
Promena pristupa ogleda se u uverenju da državni aparat, vođen menadžerima iz privatnog sektora, može efikasno usmeravati kapital uz primenu tržišnih principa i poslovne discipline. Zvaničnici, poput ministra trgovine Howarda Lutnicka i izvršnog direktora DFC-a Bena Blacka, ističu da je cilj strateško ulaganje u projekte koji podržavaju nacionalne prioritete i donose koristi poreskim obveznicima.
Međutim, ekonomski analitičari upozoravaju na razliku između upravljanja privatnim i javnim kapitalom. U privatnom sektoru jasno su definisani signali tržišta – profit, gubitak i cene – dok u državnom sektoru takvi signali izostaju. Kada državna institucija donese pogrešnu investicionu odluku, posledice snose poreski obveznici, a ne menadžeri, što smanjuje odgovornost i efikasnost procesa.
Iskustvo iz privatnog sektora, koje su ovi lideri doneli u Vašington, ne može u potpunosti eliminisati sistemska ograničenja javne uprave. Državni investicioni fondovi i agencije, bez jasnih tržišnih signala i mehanizama gubitka, često teže neefikasnosti i pogrešnoj alokaciji resursa, upozoravaju ekonomisti. Istorijski podaci pokazuju da eksperimenti u kojima država pokušava da funkcioniše kao investicioni fond retko prolaze bez negativnih posledica po ekonomiju.
Iako su mnogi od novih lidera u administraciji ranije podržavali deregulaciju i smanjenje državne intervencije, sada zagovaraju model u kojem država direktno investira u industriju i infrastrukturu. Analitičari ističu da, ukoliko birokratija ne može uspešno regulisati industrije, teško može preuzeti ulogu efikasnog investitora, jer tržište i dalje ostaje nezamenljiv mehanizam za alokaciju kapitala.
Ovaj zaokret u ekonomskoj politici izaziva debatu o dugoročnim efektima po američku privredu, posebno u svetlu strateških izazova i potrebe za održivim rastom. U fokusu ostaje pitanje da li država, čak i uz angažovanje iskusnih menadžera iz privatnog sektora, može ostvariti rezultate uporedive sa tržišnim modelom upravljanja kapitalom.
