Investicije u solarnu energiju i vetroparkove smanjile zavisnost od fosilnih goriva, dok fosilni sektor i dalje čini više od polovine izvoza
Kolumbija je u periodu od 2022. do 2025. godine uspela da poveća udeo obnovljivih izvora energije (bez hidroelektrana) sa manje od 2 odsto na 15 odsto ukupnog kapaciteta za proizvodnju električne energije, zahvaljujući značajnim investicijama u solarnu energiju i vetroparkove. Ovaj napredak ostvaren je tokom mandata predsednika Gustava Petra, koji je po dolasku na vlast najavio smanjenje zavisnosti od nafte, gasa i uglja kao ključnih izvora prihoda i izvoza.
Iako Kolumbija tradicionalno najveći deo električne energije dobija iz hidroelektrana, posledice klimatskih promena i suša dovele su do ubrzanja energetske tranzicije ka solarnim i vetro izvorima. Do kraja 2025. godine, solarna energija je postala glavni pokretač rasta obnovljivih kapaciteta, dok je oko 18.000 lokalnih zajednica pokazalo interesovanje za učešće u energetskim projektima, a njih 1.000 je prošlo kroz državne programe obuke.
Petrova administracija najavila je i zabranu frakinga i zaustavljanje izdavanja novih dozvola za istraživanje nafte, gasa i uglja, kao i ukidanje subvencija za benzin. Međutim, reforme su naišle na snažan otpor industrije fosilnih goriva i političkih oponenata. Ustavni sud je oborio deo mera, a parlament nije podržao ključne predloge, dok su pojedine subvencije za dizel ostale na snazi. Istovremeno, više od polovine kolumbijskog izvoza i dalje dolazi iz sektora fosilnih goriva, što povećava ekonomske rizike odbrzog energetskog zaokreta.
Administracija je deo reformi sprovodila privremenim dekretima, uključujući određivanje zona u kojima nije dozvoljeno rudarstvo, ali takve odluke lako mogu biti ukinute od strane budućih vlada. Pored institucionalne inercije i otpora industrije, izazovi su uključivali i negodovanje lokalnog stanovništva u regijama gde se grade vetroparkovi.
Iako je održivost pojedinih reformi pod znakom pitanja, kolumbijsko iskustvo pokazuje da je moguće brzo povećati udeo obnovljive energije, ali i da zavisnost od fosilnih goriva i politička realnost ostaju ključne prepreke za dugoročnu tranziciju. Ovaj primer pruža važne pouke zemljama koje planiraju slične promene u svojoj energetskoj politici.
